PRODAJA STOKE

„Osam godina sam to goni. To kamiona ni bilo, blaga je bilo strašno. Kupovala je Rika, kupovala je Pula, Piran, pa svi. Sad neki je gonija za Pulu, ja sam za Pazin, neki za Labin. Puno nas je bilo, mi smo se poznali kamo ki goni.“

(S. O., 1940., Kašćergani)
Buie. Mercato di animali, razglednica. Antonio Tagliapietra, Buje, 2. des. 20. st. PPMI-R-1161

Trgovina stokom u Istri bila je prilično raširena. Nakon Drugog svjetskog rata za regularnu prodaju bila je potrebna dozvola nadležnih vlasti i potvrda veterinara. Vlasti su vršile kontrole i popise stoke po domaćinstvima te naplaćivale poreze. Utaje i prikrivanje pravog broja stanja svinja, ovaca ili goveda smatralo se prekršajem.

Veliki porezi i nameti poticali su ljude na prodaju na crno, pa je švercanje stokom bilo dosta rašireno. Seljaci su stoku prodavali na sajmovima, predavali goničima ili ju sami tjerali do najbližih mesara, macela. Iako im je bila potrebna, stoku su prodavali kako bi došli do neophodnog novca. Tko ju nije mogao prodati sam angažirao bi goniče koji su sve do 60-tih godina 20. stoljeća imali ‘pune noge posla’. Često su prelazili velike udaljenosti po Istri, ali i do Slovenije i Italije.

Goniči stoke osim što su radili za pojedince i sitne mesare, radili su i za krupne prerađivače mesa koji su u Furlaniji i Venetu imali tvornice salama i suhomesnatih proizvoda. Isplatilo im se nabavljati stoku od istarskih seljaka po nižim cijenama jer su mnogi bili osiromašeni visokim porezima.

Dokument. Državni arhiv u Pazinu, HR-DAPA-87, Narodni odbor kotara Pazin, mapa 31-39, dok. 37/49, 14.11.1949., kutija 74

„Su bile krave, to je bilo popišeno. Ja, i vino su pisali koliko ki ima. Vajk je ki zapiso malo manje. Pa neznon ku jenega prasca si moga imet forši za fameju, ku već, već si mora zapisat pa neznon koliko  se je na to ploćalo…“

(M. B., 1935., Sveta Katarina)